Заштитимо несташне дечаке – нерви слаби, а песнице јаке

„Велики проблем који је све израженији не само у нашим школама, већ и у друштву, јесте појава скоро свих облика насилништва. Проблем, међутим, није само насиље већ начин како га спречити. Нажалост, никада тај проблем није могао да буде решен до краја и у целини без обзира на залагања већине људи; било га је, има га, и биће га. Покушати да се томе стане на крај основна је претпоставка да се насилништво бар сузбије ако се не може искоренити.“

„Политика“ 27. XI 2005.

Ово је део текста узет из дневних новина, написан од стране социолога, а како видимо односи се на крајње уопштено уочавање опште појаве насиља које у нашем друштву добија све веће (и опасније) размере. Нас, међутим, интересује на овом месту како насилничко понашање спречити и одстранити потпуно из наше мале заједнице у којој сви треба да будемо другови, пријатељи а то је ова наша школа, ваш други дом у коме проводите свакодневно безмало половину дана; место на коме се учимо не само садржајима из биологије, граматике или страним језицима, главним градовима и највећим рекама, већ и ономе шта је добро, а шта не, како треба, а како не би требало, шта је истина а шта лаж, којим путем ићи да би постао прави човек а не оно што називамо друштвеним злом, криминалцима или силеџијама.

Наш задатак и обавеза – како за вас ученике тако и за нас наставнике – није, дакле, ни мало лак.

Човек може помоћи другом тек ако прво помогне себи у отклањању свега онога у чему евентуално греши. А нико није савршен и безгрешан. Прво је: избацити из себе било који вид мржње и агресије према било коме и било чему јер онај ко мрзи, самог себе трује и долази у ситуацију да га сви други одбаце. Ту се очигледно, померила она вага која у нама ствара равнотежу у вредновању онога шта је добро и пожељно, а шта не. Решење није дакле, ударцем вратити ударац, псовком на псовку, злом на зло.

Разумевање је чаробна реч: она отвара свет према нама и нас према свету; оно отвара сва врата која нас воде ка добром, а затвара сва она где станују сукоби, нетрпељивост, мржња и свађа. Лепа реч и гвоздена врата отвара, каже наш народ. Ако на тај начин отворимо – лепом речју, саветом, културним понашањем, помагањем ономе који је суочен са проблемима – улазимо у свет добра, радости, другарства, племенитости и среће. Помозимо зато тим „несташним“ дечацима (насилницима) чији су нерви слаби (јер су очигледно у неком проблему) а песнице јаке (јер не виде други излаз осим у сили, грубости и малтретирању оних око себе).

Стрпљење, истрајност и упорност оно без чега ни један посао не може бити успешно приведен крају. Нека нам то буде оружје да би смо у нашој школи (а касније и у животу) створили окружење у коме ћемо сви бити и задовољни и срећни, пријатељи а не свађалице, прави ученици и добра деца. За добру децу не важи оцена „добар 3“ већ „одличан 5“.

Пред вама је ваш лист из чијег се садржаја види шта можете и колико можете. Нису овде својим текстовима и цртежима само добри ученици; има их још пуно, али, на жалост, није било простора да се сви радови штампају. Ипак, неко ће кроз туђ текст или цртеж препознати себе и своје могућности. Зато се надамо да ће следећи број вашег листа бити много богатији и садржајнији.

Редакција

Из угла ученика

ПРОТИВ НАСИЉА У ШКОЛИ

Познато је свима да у школама постоје деца која малтретирају све око себе, а нарочито ону децу која нису на њиховом нивоу. Постоје различите врсте насиља које оне изводе на деци: вређају их, псују, понижавају… То су углавном дечаци. Ту су и девојчице, али је то ређе. Начин на који треба да их зауставимо је да покушамо да кроз разговор решимо несугласице или, ако то не буде имало успеха, да их избегавамо, да не обраћамо пажњу на њихове погрдне и понижавајуће речи које нам упућују.

Ипак постоји нешто што не можемо тако лако спречити. То је оно ударање без разлога. Нека деца и покушавају да их се клоне на различите начине. Деца – насилници покушавају да друге удруже са њима и натерају их на силу да постану као они. Деца често пристају на то, јер ће их у супротном тући или општужити за нешто што нису учинили. Углавном се плаше да то пријаве старијима. Али, у тим ситуацијама најважније је то пријавити директору, наставнику, разредном старешини или родитељу а не долазити у директан сукоб.

Анђела Стојчев,
Марија Бркић, VI1

НЕРВИ СЛАБИ А ПЕСНИЦЕ ЈАКЕ

Као што и сам наслов каже, у овом времену у коме живимо и проводимо своје детињство, многи дечаци своје проблеме покушавају да реше песницама не слутећи какав ће бити исход. Нажалост, исход је у већини случајева крајње нежељен: или се неко повреди, или се повреде обоје, или – ако се туча одвија у школи па их затекне наставник – буду кажњени. А кад би неко покушао да разговара са њима, или неће да слушају, или на једно уво уђе а на друго изађе.

Али нису ту деца једини кривци. Криви су делом и њихови родитељи јер су их тако васпитали. Зато тој деци треба да помогнемо сви. Таквом детету су разговори са психологом, педагогом, наставником, родитељима и друговима неопходни.

Јована Максимовић VI4

ПОСЕТА МАНАСТИРУ РАВАНИЦИ

Једног јесењег хладног јутра чекали смо аутобус испред школе. Ужурбано и несртпљиво, уз дечију вриску ушли смо у аутобус и пошли у обилазак манастира. Идеја наших наставника била је да обиђемо манастире Раваницу, Манасију и Покајницу.

Највећи утисак је на нас оставио обилазак манаситира Раванице.

У првом тренутку смо се разочарали видевши црне облаке над манастиром и неуредно двориште, каљугу и блато. Али, ипак нас је одушевио необичан камен на коме стоји план манастира.

Када смо ушли у манастир, наставник Вито нам је објаснио историјат манастира.

Манастир Раваница представља највећу и најзначајнију задужбину кнеза Лазара Хребељановића. Саграђен је између 1367. и 1381. Сачуван је препис повеље чији је оригинал нестао, вероватно приликом страдања манастира у турским нападима, којом је ктитор Раваници даровао преко 150 села и обезбедио годишњи приход од 150 литара сребра.

У манастиру се налазе мошти Светога Лазара. Нажалост, нисмо били у могућности да видимо мошти зато што се ковчег отвара само недељом, али смо зато пољубили његов сандук.

Такође, оно што нас је највише задивило јесте то што на споменицима где је сахрањена кнегиња Милица и Јефранија налази им се на плочи јоргован уместо крста. Јоргован на њиховим споменицима представља симбол младости, невиности и мудрости.

Након прелепо проведеног дана дошли смо до закључка да нам време није покварило расположење – одушевљење Раваницом остаће нам у већном сећању.

Кристина Радосављевић,
Иван Благојевић, VI4

НА ПОЉУ ЈЕСЕН СТОЈИ

Јесен полако долази. Са собом доноси хладне и кишне дане, као и промену природе.

Једног магловитог јесењег јутра кренула сам у шетњу кроз моје село. Зауставила сам се поред једног поља. Била сам уморна па сам хтела да седнем, али није било клупе. Пожелела сам да седнем на траву али је била росна и мокра. Осврнула сам се око себе и видела крушку. Кренула сам према њој. Прошло је мало времена и ја сам се нашла испред велике мирисне крушке која је раширила своје гране и жели да ме послужи. Села сам на крушку и слатко јела њене плодове. Најела сам се и осећала да ми је крушка подарила и повратила снагу.

Почела сам да трчим по трави која је оборила своје влати па човеку личи да дрема, одмара.

На тмурном небу било је пуно облака сивих као пепео. По њему се летеле јата птица која су се селила на југ.

На другој страни поља било је цвеће. Желела сам да се вратим кући али ме је оно вукло да одем до њега. Било је дивно.

Дошло је време да пођем кући. Тога дана сам се дивно провела и надам се да ћу поново отићи тамо.

Марија Живковић V4

ЈЕСЕН

Стигла је јесен у наш лепи крај
Роде се селе, за жабе је рај.
Лише опада са свих грана
Ветар нас бије са свих страна
Лето се спаковало и отпутовало
Нема више сладоледа
Ни дечијег раја
На реду је сада шоља топлог чаја.

                                  Милица Богдановић III1

ПАО ЈЕ ПРВИ СНЕГ

Једнога јутра видео сам да је пао снег. Изашао сам напоље и схватио да је све прекривено снегом. Дрвеће, аутомобили, трава, баш све. Сребрне пахуљице су падале и завејале цело двориште. Дрвеће је лепо изгледало покривено белим прекривачем.

Са братом сам у дворишту правио игло и грудвали смо се весели и срећни.

Снег је свој деци донео радост и они уживају у грудвању, санкању и прављењу Снешка Белића.

Ја волим зиму због снега и зимских чаролија

Маринковић Немања III1

ЈЕСЕН

Јесен је годишње доба које доноси многе промене. Цела природа се мења. Облаци постају сиви, време је хладније, кише све чешће падају. Трава и лишће добијају боју злату.

Зелено лишће, које је било на гранама, сада је опало, па су дворишта и паркови пуни жутог лишћа.

Иако је све тмурно и сиво, јесен је ипак чаробна и златна.

Маја Станојевић III1

ЗИМСКА НОЋ

Ноћ је завирила у сваки кутак. Тама је свуда. Штета што дан не траје дуже. Зими дани су кратки. Можда чак и превише. Улице су пусте. Светла на бандерама се пале а смрзле птице покушавају да дођу на снегом покривену грану, што ближе светлу. Веома је хладно. Белина кровова се назире у тами. Све је тако тихо. Сва светла у кућама су упаљена. Негде се чак виде и јелке, кроз прозор. Прелепо су украшене. Делују чаробно. Имам осећај да само још моја куца покушава да сачува дворише. Загледала сам се у даљину.

Одједном, поче да пада снег. У мраку изгледа тако заносно. Игра пахуљица ме је потпуно опчинила. Већ је време за спавање. Баш штета. А вече је ако лепо….

Данка Цветковић VI1

СЛИКА ДЕТИЊСТВА КОЈЕ НОСИМ У СЕБИ

Свако од нас сећа се свог детињства. Било оно лепо или ружно, сви ћемо га се сећати. Сећање на детињство буди оне тренутке које сам доживела и поново ме враћа у њих. Слика мог детињства увек је обојена разним бојама. У њима сам увек само мала девојчица.

Сећам се једног догађаја. Била је зима. Сви су се припремали за дочек Нове године. И у мојој породици припреме су биле у току. Ја сам украшавала јелку док су остали бринули о другим стварима. Била сам много нестрпљива и жудећи за тим даном одбројавала сваки секунд.

Напокон сам га дочекала. Све око мене било је чаробно и светлуцаво. Изашла сам на терасу и разочарано гледала у небо, али горе није било никаквог Деда Мраза. Ушла сам у кућу и уз весеље још дуго га чекала. Нисам могла да издржим па сам заспала.

Ујутру, пакетићи су били испод јелке. Брзо сам потрчала да их отворим. Поклон је био диван. То је била лутка из излога коју сам желела да добијем више од било чега. Узела сам да јој чешљам косу и тако тихо у себи говорила да меДеда Мраз ипак није заборавио. И тако, цео остатак дана провела сам причајући о Деда Мразу све док се мојој сестри није смучило да слуша те приче и рекла ми да он не постоји и да су све ове године поклоне куповали мама и тата и стављали их под јелку.

Одједном, у мени се нешто разбило. Нисам могла да замислим свет без тог створења у црвеној униформи са малом црвеном капицом, руменим носићем и дугом седом брадом.

После извесног времена заборавила сам на све то и већ следеће Нове године знала сам да ће посао Деда Мраза обавити мој тата и мама.

Ето, то је једна од слика из мог детињства која ће ми увек остати у сећању.

Катарина Петровић V4

САМО У СНОВИМА

Мој можеш бити само у сновима. Чак ни тада. Свесна сам да никад ни не помислиш на мене. Твоје руке припадају њој. Лажеш да уживам крај другог. Увек једино замишаљамо тебе, тебе да бих волела. Нисам ни помислила на тренутак у којем би ме се сетио. Никад ти нећу рећи колико ми значиш. Нећу, јер ми се чини да си ти свестан тога. Ко би још могао не видети тебе. Ипак, волела бих да једном будеш остављен да видиш како то боли. Опет кажем, све ти могу признати, само љубав не. Чини ми се да ме не би схватио. А и како би? Па ја сам за тебе само заљубљена клинка и не могу ти пружити оно што од љубави очекујеш.

Невена Вуковић VI3

ТВОЈЕ ИМЕ

Била је зима… Новембар, децембар…
Не сећам се више. Памтим промрзле врапце
И уместо снега снажан и хладан ветар
Била је зима…
Месец је сипао бисерну прашину по граду
Анђели на риђим коњима у галопу
Враћали су ми наду.
Држала сам у руци књигу
И ветар је из ње читао поезију.
Певала сам уз сузе и лагала небеске тишине
Тада је пролетела тиха ноћна звезда
И пишући сребрна слова
Нежно шапутала
Твоје
Име.

                                    Невена Вуковић VI3

ЗИМСКИ ПЕЈЗАЖ

Зима је, у моди је бело.

Снег који је завео пропланке и долине личи на бели огртач. Јеле су обукле беле венчанице а остало дрвеће зимска одела са лептир машнама. Стаклени лед који се сјаји под зрацима сунца којих је све мање представља огледало у коме се они огледају и диве својој лепоти.

Трава која је лети правила мекани зелени тепих сада спава зимским сног под белом бундом. На голим гранама виде се леденице и слојеви снега. Брда у даљини личе на ледене куле, а кровови кућа на беле печурке. Сребрне пахуљице лете и поигравају се кроз магловити ваздух док их ветар носи. Животиње спавају својим зимским сном.

Деца се весело играју и уживају у зимским чаролијама које им пружају снег, зима. Гладни врапци траже још понеке мрвице пред замагљеним прозорима.

Зима је најлепше годишње доба због лепих пејзажа.

Јовановић Јелица V4

ЗИМА

Стигла нам је зима
Мого снега има.
Деда Мраз ће доћи
Чекам га сваке ноћи.

Пакетиће лепе желим
Да се никад ја не селим
Да певам на сав глас
Стигао нам је Деда Мраз.

                          Никола Андрејић II4, Заклопача

 

ОДБОЈКАШ

Решио сам чврсто
Зато нећу крити
Кад једном порастем
Одбојкаш ћу бити

Страшан као Пеле
Бићу једног дана
Скандираће моје име Маракана

А тата ће усред навијачког гнезда
Подизати руке високо до звезда

Памтиће ме добро Русија и Шведска
Немачка и Кина
Бразил, Аргентина

Високо ћу пехар дићи једног лета
Имаћемо опет шампиона света

Чекаће ме Сурчин
Док мами низ лице
Буду текле прве сузе радоснице

Решио сам чврсто
Зато нећу крити
Кад једном порастем
Одбојкаш ћу бити.

                             Иван Благојевић VI4

***

Нема те….

Одвезо те први воз

Што је у јесен кренуо.

Спустио те последњи лист

Цвета што вене

Украло те сунце, у предвече

Оставио те је лек због кога рана пече

Однеле су те птице

Првим летом на југ

Завршила се школска година

А да ми ниси ни друг.

                              Јелена Глоговац VI3

ЗИМА

Зима је дошла у право време. Док смо сви спавали, снег је падао. Када сам се пробуодио напољу је већ забелело. Пахуље су неуморно падале. Прекриле су ливаде, брежуљке и кровове. Дрвеће је имак било најлепше. Изгледало је нестварно под тежином снега. Свуда око мене лепршале су пахуље. Било је све чисто, бело, без иједног трага. Као да је то неко насликао. Било ми је прелепо и од среће сам се бацио у снег. Хватао сам пахуље и пожелео да снега буде бар неколико дана.

Пажин Мирко V4

 

СВЕТИ САВА – МОЈ ПУТОКАЗ И ПУТОКАЗ МОГА НАРОДА

Хладно београдско јутро штипа ми образе док стојим испред велелепног здања. Чујем буку трамваја и жамор људи. Мајке трче за својом несташном децом у јутарњој шетњи, застану на трен упућујући поглед дивљења и поштовања ка храму. Побожне старице застану, подигну главу ка куполама и прекрсте се шапћући молитву. Чак и млади безбрижни људи на путу до школе застану, насмеше се и стидљиво прекрсте. Ту испред Храма светог Саве и ја стојим. Нека невидљива сила држи ме као прикованог, поглед ми лута од тротоара до купола а кроз срце као струја пролазе милозвучни звуци звона који допиру до дубине душе. Та звона враћају ме у она времена када се један млади човек одрече круне и престола ради Бога и свог народа. Видим пред собом младића који се Божијом речи обраћа свима, који се залаже за свој народ, како их подучава читању и писању, а пре свега вери, вери у добро, правду и љубав према ближњем свом. Његова љубав и доба воља се и данас помињу и заувек поштују.

Много времена је прошло од тад. Много се људи родило и умрло. Али његово име још увек светли у тами као наш путоказ.

Јелена Величковић VI4

ЗИМСКА ПЕСМА

Кад пахуље прве
Травњаке забеле
Одрасли и деца
Баш се развеселе.

Под чаробним прахом
Светлуцају јеле
На санке да седну
Тада сви пожеле.

Осећај је моћан
За све оне смеле
Спуштати се брзо
Кроз просторе беле.

Најбрже угреје
После снежног раја
Кришка лимуна,
Шоља топлог чаја.

                  Татјана Паунић VI1